sreda, 30 maj 2018 13:19

Svest - ni na nebu ni na zemlji

Foto: Ilustracija Foto: Ilustracija


Odnos svesti i mozga je stari filozofski problem u novom ruhu. Nekada se raspravljalo o odnosu bića i mišljenja ili duše (duha) i tela, a danas, u savremenim psihološkim i kognitivnim naukama, kao i u filozofiji duha, govori se o odnosu svesti i mozga. U najširem smislu to je, dakle, staro antičko filozofsko pitanje odnosa bića i mišljenja (bića), ili pitanje odnosa materijalnog i duhovnog.

Filozofija duha jeste savremena disciplina nastala sredinom 20. veka. Posebna dominacija ove struje mišljenja primetna je na anglo-američkom govornom području. Njenim nezvaničnim utemeljiteljem često se smatra engleski filozof Džilbert Rajl i njegovo delo „Pojam duha“ (1949.) u kome kritikuje kartezijanski koncept duha (svesti, mišljenja) po kojem je mišljenje (cogito, svest) potpuno odvojena i različita supstancija od tela. Mišljenju uopšte nije potrebno telo da bi obavljalo svoj posao i da bi opstajalo. Nasuprot toj dualističkoj doktrini, Rajl se zalaže za svojevrsno bihevioralno, funkcionalističko shvatanje mišljenja, tj. svesti. Po njemu, mišljenje nije nikakav „unutrašnji“ život, niti „skladište“ naših predstava, osećanja, želja... Mišljenje je u najširem smislu sposobnost, sposobnost za vršenje određenih radnji, funkcija. Zapravo, ono što mi nazivamo mišljenjem, ili razmišljanjem,  jeste samo apstrakcija, ili konstrukcija, koju činimo pojednostavljivanjem u govoru. Izvan, ili pored, naših radnji, stanja (tela) i akcija, nema nikakvog „mišljenja“, ono tu dolazi naknadno našim jezičkim opisima.

U velikoj meri je i sam Dekart zaslužan za razvoj discipline, iako je živeo oko 300 godina pre nicanja filozofije duha kao zasebne filozofske nauke. On se u svojim delima, najpre „Razmišljanjima o prvoj filozofiji“ i „O strastima duše“, bavio mnogim problemima koji su i dan danas aktuelni predmeti sporenja naučnika i filozofa na polju nauka o mišljenju i svesti uopšte. A da ne govorimo koliko novih problema je proisteklo baš iz kritičkih recepcija Dekartovih teorija i promišljanja.

Dok su sredinom 20. veka dominirala bihevioralna stanovišta, krajem 20. veka funkcionalistička, danas dominiraju kognitivističke i radikalno materijalističke perspektive mišljenja svesti i uopšte duha, tela, saznanja, iskustva. Eliminativni materijalisti smatraju da se sve može objasniti svođenjem na fundamentalne fizičke procese. Dok se kognitivisti, posebno u neuronaukama, neurobiologiji, drže posmatranja bioloških procesa mozga kao ključnog modela za objašnjenje.

Ipak, nije sve tako sivo. Ima i onih koji smatraju da su radikalni materijalisti previše optimistični, a možda i pomalo naivni, ako misle da se problem svesti tako lako može rešiti. Rešenja koja materijalisti predlažu svakako su elegantna, ali ona ne rešavaju problem, već ga samo maskiraju ili ukidaju. Kada objasnimo sve fizičke, biološke procese jednog organizma, ostaje nešto što nije čak ni dotaknuto, a to je – svesno iskustvo. Donald Dejvidson, Jaegwon Kim, Dejvid Čalmers, Tomas Nejgel, Džon Serl, samo su neki od savremenih filozofa duha koji smatraju da se problem svesti ne može rešiti materijalističkim metodama nauke.
Svaki redukcionistički projekat, koji pokušava svest da objasni svodeći je na „fundamentalnije“ procese mozga ili tela, zapostavlja jednu bitnu stvar - iskustvo, ili subjektivne doživljaje. A upravo ti aspekti problema čine pitanje svesti interesantnim i kompleksnim. Svest je sigurno nama najpoznatija i najbliža stvar u univerzumu, a kada je u pitanju naše znanje o njoj onda smo u velikoj meri u mraku.

Dejvid Čalmers je svakako zasluženo jedan od najpoznatijih istraživača u savremenoj filozofiji duha. On je jedan od retkih istaknutih filozofa koji se trudi da prizna i prihvati svest kao nešto sasvim realno pa čak i fundamentalno, dakle, kao jednu činjenicu našeg sveta, ali pritom da ne odbaci vekove naučnog rada i znanja do kojeg se došlo. Postoje oni koji bi rekli da ovo nije naročit problem, ništa kompleksniji od bilo kog drugog naučnog problema iz oblasti fizike ili biologije, i da smo, štaviše, svest (gotovo) objasnili, da su u pitanju ostale još samo neke finese. Ali ti “naivni” optimisti zaboravljaju jednu stvar, smatra Čalmers – iskustvo. 
Imamo dobar razlog da verujemo da se svest uzdiže iz fizičkih sistema kao što su mozgovi, ali nemamo jasnu predstavu o tome kako se uzdiže, ili zašto uopšte postoji. Kako jedan fizički sistem kao što je mozak može biti i doživljavač (experiencer)?(David J. Chalmers, „The conscious mind“)

Dakle, kao što se ovde može zapaziti, po australijskom filozofu nije srž problema u pitanjima kao što su: kako mozak procesira spoljašnje stimuluse, ili kako se integrišu informacije u mozgu, ili koje oblasti mozga su aktivne kada osećamo specifični bol, itd. Sve su to bitna pitanja, nema sumnje, ali vremenom to su postala "laka" pitanja i ona ne rešavaju "težak problem " kada je u pitanju celovitije poimanje svesti: zašto su svi ti procesi praćeni unutrašnjim iskustvom?

Slično kaže i Tomas Nejgel kada tvrdi kako svaki pokušaj redukcionizma u pogledu fenomena svesti pada test, već po samoj svojoj logici.
Redukcija može biti uspešna samo ako se tačka gledišta specifična za datu vrstu bića izostavi iz onoga što je predmet redukcije.” 
Kada je svest u pitanju, ono što je ključno, kako to vidi Nejgel, jeste specifična subjektivna tačka gledišta, odnosno subjektivni karakter iskustva. Naučni pokušaji objašnjenja svesti se uvek, neizbežno, udaljavaju od tog subjektivnog aspekta. Za svaki svestan organizam može se reći da nekako „izgleda biti taj organizam.“ (Tomas Nejgel, „Kako izgleda biti slepi miš“)

Džon Serl rezonuje u istom smeru. Naime, on pravi razliku između „ontologije prvog lica“ i „ontologije trećeg lica“. Prva se tiče subjektivnih iskustava, koji su realni fenomeni u svetu. A druga se tiče neurobioloških (naučnih) objašnjenja svesti i mišljenja. Ali se subjektivni fenomeni ne mogu svesti na „ontologiju tećeg lica“, jer bi time bili isljučeni i „ontologija prvog lica“, koja u suštini znači svesnost, bila bi eliminisana, a ona predstavlja činjenicu našeg života, smatra Serl. ( John R. Searle, „Mind“)

Dakle, postoji nešto što se ne može objasniti do kraja kada je u pitanju čovekovo funkcionisanje kao svesnog, delatnog subjekta; preciznije, ne može se objasniti trenutnim, postojećim naučnim metodama i saznanjima koje posedujemo o nama i svetu. To naravno nikako ne znači da se moraju odbaciti sva naučna znanja do kojih smo vekovima dolazili. Ali svakako da će određeno proširivanje naučnog i filozofskog inventara biti potrebno. Specifičan karakter svesti, njen status – „ni na nebu ni na zemlji“ – jeste nešto što zahteva revoluciju u naučnom mišljenju svesti.

Ono što je trenutno najveća prepreka ka potpunom razumevanju svesti, kako se može zaključiti iz temeljnih problema, jeste nedostatak dubljeg fenomenološkog razumevanja svesti. Dakle, sa jedne strane imamo poimanje svesti kao nečega što je „podloga“ ponašanju, što se kauzalno i funkcionalno može objasniti proučavanjem ljudskog ponašanja i dešavanja u mozgu. Svest kao „kompjuter“ koji obrađuje informacije, (gde je mozak hardver, a svest softver), svest kao reakcija organizma na određene stimuluse, koja uzrokuje odgovore na te stimuluse itd. Grubo rečeno ovde se svest shvata na osnovu onoga što čini. Ali, sa druge strane, imamo nesumnjivu realnost fenomenalnog karaktera svesti. Svesti kao specifičnog  fenomena koji se, grubo rečeno, doživljava. Može se reći da rešenje ovog drugog „težeg“ problema leži u posebnom tipu fenomenologije svesti, koja će pokušati da pronikne u logičku strukturu subjektivnog doživljavanja. Za sada, naše saznanje je po tom pitanju prilično siromašno, tačnije, nemamo valjanu terminologiju kojom bismo uopšte izrazili i formulisali problem. Jezik je jedna od prepreka. Druga prepreka je umrtvljenost koju tvori varljiv uspeh materijalističkih doktrina. Da ne bude zabune, nije ovde u pitanju nikakav „misticizam“ i pseudo-naučno landaranje. Nauka je super uspešna u svom domenu i svom delu posla. Mnogo toga se uradilo. Ali, očigledno ne dovoljno. I nije stvar samo detalja i finesa, već fundamentalno drugačijeg metodološkog puta kojim se ide. Potrebna je jedna čvrsta interdisciplinarna saradnja filozofije i nauke, ukoliko želimo da se približimo rešenju problema svesti, odnosa svesti i tela, tj. svesnog iskustva i mozga. Pre toga, moramo se vratiti fenomenologiji kao ključnoj disciplini u toj misiji, i iskoristiti njene tehnike i mehanizme, prethodno promišljene i prilagođene savremenim uslovima (problemima), u borbi sa tom velikom misterijom našeg sveta.

Nikola Ačanski

Apsolvent filozofije, Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu;  piše kratke priče i eseje; zastupljen u zbornicima; nagrađivan.

Povezani članci

  • Kome prete male boginje?
    Svetska zdravstvena organizacija svrstala je nedavno Srbiju u sam vrh evropskih zemalja po broju umrlih od malih boginja, a jesen donosi veći rizik od povećanja broja obolelih budući da se…
  • Norveška: Oboren 71-godišnji temperaturni rekord
    Proteklih nekoliko nedelja, nordijske zemlje suočavaju se s neuobičajeno toplim vremenom, dok je u Švedskoj gorelo na desetine šumskih požara. Okrug u blizini prestonice Norveške oborio je 71-godišnji rekord po…
  • Grupa panamskih majmuna ušla u Kameno doba
    Jedna populacija belukovih kapučinskih majmuna iz Paname je ušla u Kameno doba otkrili su istraživači. Majmuni su počeli da koriste kamene alate za razbijanje orašastih plodova i školjki, što ih…
  • Lahajnsko podne: Jeste li čuli za jedinstveni prirodni fenomen kada nestaju senke?
    Lahajnsko podne koje se dešava u predelu Ekvatora predstavlja jedan od najzanimljivijih prirodnih fenomena. Sat otkucava podne u Honoluluu - glavnom gradu Havaja. Mesec je jul. Turisti su već uveliko…
  • Gori Koliko Prosveta treba da se Menja
    Možda bi prikladniji naziv ovog teksta bio Gori Koliko ova Zemlja treba da se menja, ali svi nekako znamo tu pesmu. Sem vladajućih donosilaca odluka, njima je ok da čovek…