četvrtak, 21 decembar 2017 19:36

Čuđenje, izvor filozofske svesti

Foto: Ilustracija Foto: Ilustracija

Platon i Aristotel su se davno složili: sa čuđenjem započinje filozofsko promišljanje i potraga za odgovorima tj. znanjem. Nakon njih to su ponavljali mnogi filozofi: od Akvinskog, preko Dekarta, Vajtheda, Hajdegera do Jaspersa. Sasvim je legitimno uzeti u obzir čuđenje kao agens filozofske svesti. Ali možemo se pitati kakva je struktura tog čuđenja koje otvara vrata filozofskog prostranstva? Po čemu se ono razlikuje od emocija koje su mu naizgled slične, kao što su iznenađenost, radoznalost, divljenje?

Čuđenje je poseban sklop znanja i neznanja, začinjen slobodom. Ne proizlazi ono iz neznanja kao takvog, već iz svesti o neznanju i nepoznavanju nečega, što mi se činilo poznatim ili bar delimično znanim. Preciznije, čuđenje započinje kolizijom, sa jedne strane mojih predstava i mog znanja o nekom predmetu, a sa druge, izrastajuće svesti o nepoznavanju i neznanju tog istog predmeta. Tada mi taj predmet svesti postaje problematičan, ne samo misaono već i emocionalno, i obično najpre stvara različita osećanja. To mogu biti: iznenađenost, radoznalost, uzbuđenost, zadivljenost. To je samo jedan deo čuđenja, koji ga još uvek ne čini filozofskim čuđenjem. Preciznije, to su sve preduslovi za pojavu čuđenja, koje može obuhvatati sve te emocije, ali ih ipak prevazilazi u jednom bitnom smislu.

Čuđenje koje poprima formu iznenađenosti je čuđenje na površnom nivou kada nam "za oko" zapada ono neobično, nesvakidašnje, o čemu uglavnom razmišljamo posredstvom čulnih predstava. Ona se može opaziti i kod dece, pa čak i kod nekih razvijenijih životinja. Na engleskom jeziku "surprise" doslovno znači "overtaken", što se može prevesti kao "obuzetost" Kada smo iznenađeni nečim obuzeti smo time što nas je iznenadilo. Tu još uvek ne mora nužno biti i radoznalosti. Iznenađenost je u tom smislu pasivno stanje. Ona se ne bira! Ona se prosto desi. Gotovo poput neke prirodne nužnosti, ona se desi, kao što se desi i da nam oči zasuze kada predugo gledamo u Sunce. Takva začuđenost ostaje fiksirana za šarenu i blještavu fasadu koja se svakog časa može srušiti.

Ovo vulgarno čuđenje, bez sumnje, ponekad može biti podsticaj za filozofsko čuđenje, ali isto tako može biti i prepreka. Ono što je iznenađujuće, što nas šokira, što ima karakter senzacije, ima sposobnost da nas uvuče u sebe i da nam otupi oštricu uma ukoliko ga ne prevladamo. jer tada jedini cilj postaje ta senzacija, to što iznenađuje, i pri tom se ne pitamo zašto, pa čak ni šta? Hajdegerov izraz "žudnja za novim" može donekle rasvetliti smisao tog vulgarnog čuđenja ovde.

 

"Ali, slobodnom postala žudnja za novim brine da vidi, no ne da bi razumela ono viđeno, a to znači da bi dospela u neki bitak ka njemu, nego samo da bi videla. Ona traži ono novo samo da bi iznova od njega odskočila ka novom." (Hajdeger, Bitak i Vreme, str. 209)

 

Radoznalost jeste aktivnije stanje koje podrazumeva određenu težnju za znanjem stvari koja je pobudila našu pažnju ili koja nas je prvobitno iznenadila. Ali ta težnja je strogo determinisana težnja. Radoznalost, u velikoj meri kao i iznenađenost, ne biramo mi. Ona se desi. Javi se poput gladi. Apetit za znanjem. Međutim, kada jednom dođemo do tog znanja radoznalost nestaje. Glad je zadovoljena. Sve dok se ponovo ne pojavi. Engleski filozof Alfred Nort Vajthed je dobro uočio ključnu karakteristiku čuđenja koja ga u bitnom razlikuje od radoznalosti:

 

"Početak filozofije je u čuđenju. Na kraju, kada je filozofsko mišljenje dalo sve od sebe, čuđenje ostaje." (A. N. Whitehead, Modes of Thought, str. 232)

 

To je zbog toga što se radoznalost uvek tiče konkretne, pojedinačne stvari. Ona je težnja za znanjem neke konkretne stvari. Od onog pojedinačnog polazi i na njemu se završava. Dok je čuđenje, sa druge strane, više težnja za znanjem uopšte. Čuđenje polazi od onog pojedinačnog, ali se na njemu ne zadržava, već ide ka opštem. Zbog toga je ono nepresušni izvor.

Još jedna ključna razlika koja postoji između iznenađenosti i radoznalosti, sa jedne strane, i čuđenja, sa druge, jeste akt slobodne volje. Čuđenje je slobodno-voljni čin. Nije dovoljno da me nešto iznenadi da bih se čudio i počeo da promišljam to što me je iznenadilo. Kao što ni (slučajna) radoznalost nije dovoljna da bih filozofski mislio. Iznenađenost i radoznalost  moraju biti krunisani slobodnom težnjom za saznavanjem uopšte; tek onda možemo govoriti o istinskom filozofskom čuđenju. Tek kada prevaziđem tu iznenađenost (pojedinačnog), i kada ne dozvolim da me ono neobično zacementira u svojoj neobičnosti, mogu ići dalje u čuđenju do filozofske svesti. Ne čudim se, dakle, samo zato što mi je nešto neobično i nesvakidašnje, već zato što to želim.

Zato se filozofija i javlja tamo gde postoji svest o slobodi, odnosno slobodna svest - kod Helena. Ujedno, sa tim se javlja i samopouzdanje duha za suprotstavljanje onom prirodnom i ustaljenom. Za razliku od istočnih naroda, koji imaju svoja objašnjenja i modele stvarnosti, ali koji nisu prožeti slobodnim mišljenjem, već mitovima, predstavama čulnog, prirodnom voljom, Heleni su prvi narod starog veka koji sebe prepoznaje kao slobodan narod. Istočnjake je odlikovala svest uronjena u ono prirodno i običajnosno, konkretno i pojedinačno, prema čemu su oni imali strahopoštovanje i divljenje, koje je uključivalo i iznenađenost, posebno prema onom prirodnom. Oni to nisu pokušavali da objasne slobodnom misaonom delatnošću (argumentima i dokazivanjem), koja bi se uzdigla iznad onog običnog i predstavnog, već tradicionalnim mitovima i običajima. Nisu se pitali o pojavama koje su susretali u svom svetu, već su ih tumačili ustaljenim predstavama.

Sokrat

 "Teetet: I tako mi bogova, Sokrate, neobično se čudim što su te pojave i gdjekad me hvata vrtoglavica kad se uistinu u njih zadubim.

Sokrat: ... I baš je svojstvo filozofa to duševno stanje, tj. čuđenje. Jer nije drugi početak filozofije nego ovaj..." (Platon Teetet, 155 c/d)

"...primetiti neku teškoću i začuditi se znači priznati sopstveno neznanje..." (Aristotel, Metafizika, 982b)

"Čuditi se znači težiti ka saznanju" (K. Jaspers, Filozofija egzistencije, str. 133), artikuliše Jaspers Platonovu i Aristotelovu misao.

 

Priznati, težiti, te reči pokazuju voljni momenat čuđenja i njegovu gradivnu strukturu. Ono htenje koje je ugrađeno u svako filozofsko čuđenje. Ono ne izranja iz prirodne nužnosti, ono je čedo slobode koja kida okove senzacije sadašnjosti, onog ovde-sada. Za razliku od iznenađenosti i radoznalosti, filozofsko čuđenje se javlja posredstvom onoga što još nije-sada. Ono je svest koja polazi od onog naizgled neobičnog i nesvakidašnjeg, pojedinačnog, koje se potom prepoznaje kao obično, ali ono se na tome ne zadržava već ide dalje iza njega. Jednom kada je začeto onim pojedinačnim, čuđenje dobija krila slobode i nastavlja nezavisno od njega.

Zbog toga se može reći da čuđenje nema svoj konkretni predmet, nad kojem bi se ono moglo vršiti. Zato "čuđenje ostaje", kako Vajthed kaže. Jer je ono težnja za znanjem, ne "ovim" ili "onim" znanjem, ne za znanjem "ovog" ili "onog", već za znanjem.

Kada Sokrat izjavljuje kako "Zna da ništa ne zna", on to ne čini misleći kako ne zna "ovu" ili "onu"  stvar, već kako ne zna ništa, odnosno ono opšte. Upravo je čuđenje, kao težnja za opštim, odnosno znanjem uopšte, učinilo da onaj koji "ništa ne zna", postane onaj koji "zna da ništa ne zna". Svest o tom ništa koje je nešto (opšte-nepoznato) jeste čuđenje.

Iako danas postoji mnoštvo stvari nad kojem bismo se mogli čuditi, naše čuđenje je ostalo zatvoreno u polutami senzacionalizma i iznenađenosti, sa tek po kojom mrvicom radoznalosti. Ta vrsta iznenađenosti i primitivne radoznalosti može podstaknuti filozofsko čuđenje, ali ga lako može i ugušiti. Polazeći od/iz tog svakodnevnog/pojedinačnog, negirajući ga, filozofska svest, uvek praćena čuđenjem, ide van granica toga, u mogućnost i ono što još nije, ka onom opštem, samo da bi se na kraju tom svakodnevnom vratila.

Zato, čudimo se! Ne zbog toga što smo na to primorani nužnošću "šoka" iznenađenosti, strahopoštovanja ili uzbuđenosti, već zbog toga što to želimo, hoćemo da idemo iza onoga što nam se (gotovo nasilno) nudi. Jer, samo čuđenje, koje želimo, može da bude korisno za nas, ono nas jedino svojevoljno angažuje, a ne uvlači nas u vir  proizvoljno i protiv svake volje. Ono je istinski izraz slobode i samopouzdanja duha.

Nikola Ačanski

Apsolvent filozofije, Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu;  piše kratke priče i eseje; zastupljen u zbornicima; nagrađivan.

Povezani članci

  • Svest - ni na nebu ni na zemlji
    Odnos svesti i mozga je stari filozofski problem u novom ruhu. Nekada se raspravljalo o odnosu bića i mišljenja ili duše (duha) i tela, a danas, u savremenim psihološkim i…
  • Gori Koliko Prosveta treba da se Menja
    Možda bi prikladniji naziv ovog teksta bio Gori Koliko ova Zemlja treba da se menja, ali svi nekako znamo tu pesmu. Sem vladajućih donosilaca odluka, njima je ok da čovek…
  • Toksikološko društvo SAD-a o sigurnosti hrane dobijene iz GMO-a
    Toksikološko društvo Sjedinjenih Američkih Država izdalo je saopštenje u novembru 2017. godine pod nazivom “Sigurnost hrane za ljude i stoku dobijene od genetički modifikovanih useva.“U Saopštenju se nalazi kratak pregled…
  • Kloniranje: Mitovi i istine
    Gregori Pens (Gregory E. Pence), američki filozof i bioetičar u svom minucioznom delu "Klasični slučajevi iz medicinske etike", bavi se brojnim slučajevima: od kome preko eutanazije do abortusa, a zanimljivo,…
  • Harvard: Studija otkriva najvažniji faktor za ljudsku sreću
    75-godišnja studija sa Harvard univerziteta otkriva najvažniji faktor za ljudsku sreću Da li ste ikada čuli za studiju sa Harvarda, koja je trajala preko 75 godina i otkrila šta nas…