ponedeljak, 26 jun 2017 15:06

O čoveku, krizi i teoriji

Foto: Ilustracija Foto: Ilustracija Man in crisis

 U savremenom svetu o čoveku se može govoriti na više načina. Ta višeznačnost upućuje na jedan antropološki pluralizam u savremenom diskursu o pojmu čoveka. Taj antropološki pluralizam prvi je osvetlio i izrazio nemački filozof Maks Šeler (1874 - 1928) u prvoj polovini 20. veka. Tri preovlađujuća shvatanja čoveka koja su se izdvojila tokom istorije, a koja Šeler ističe u svom delu "Položaj čoveka u kosmosu", su: grčko-antičko shvatanje, hrišćansko i moderno/savremeno prirodno-naučno shvatanje. U prvom se ističe um (logos) kao specifičnost čoveka, njegova sposobnost da shvati samu stvarnost, ali je to ujedno i vrhovni princip same stvarnosti. Po drugom shvatanju čovek je slika božija, biće stvoreno od strane vrhovnog kreatora. Po trećem, čovek je podvrsta kičmenjaka i sisara ili vrh evolucionog procesa živog sveta. Sve tri perspektive su uzdrmane, smatra Šeler, čovek u savremenom svetu samom sebi postaje veoma problematičan, kao nikada pre u istoriji. Ta epohalna uzdrmanost tradicionalnih predstava jeste izraz nemogućnosti da se čovekovo biće zahvati na odgovarajući način i da se pruži koliko toliko konzistentan smisao njegovoj egzistenciji i celovit odgovor na pitanje o biću čoveka. Tradicija postaje nedovoljna. Nedovoljnost tradicije motivisaće Šelera, kao i mnoge njegove savremenike, na izgradnju projekta filozofske antropologije, čiji je on i utemeljitelj kao posebne filozofske discipline.

Da li su teorije o čoveku uzdrmane, da li je kriza čoveka uzrok toga ili je kriza teorije uzrok krize čoveka? Odgovor na svako pitanje je negativan.

Čovek nije u krizi, čovek jeste jedna permanentna kriza. To ne znači ništa drugo nego da čovekovo biće nikada nije u ravnoteži sa samim sobom, čovek je uvek izvan sebe. Najbolje su to pokazali egzistencijalističko orijentisani filozofi, poput Serena Kjerkegora, Martina Hajdegera, Žan-Pol Sartra, Albera Kamija, Karla Jaspersa itd. Svima njima je zajedničko to što su čoveka određivali, svako na svoj način, kao jednu vrstu krize. Kao individulanu, neponovljivu egzistenciju koja je u teskobnom lomu između konačnog i beskonačnog, kao jedino biće koje egzistira i koje može da postavi pitanje o bitku (Hajdeger), kao biće koje nije to što jeste i jeste to što nije (Sartr), kao apsurdno biće koje svesno živi svoj prolazni trenutak (Kami), kao otvoreni bitak koji se ne može definisati i "koji još nije, ali može i treba biti" (Jaspers). Kriza je univerzalna ontološka struktura čoveka, ali ta univerzalnost nije neka apriorna priroda nezavisna od pojedinačnih, konkretnih stvari čovekovog sveta. Ona je takva da je uvek u nekoj situaciji, uvek se manifestuje kroz neke okolnosti koje su istorijski uslovljene, u stvari, ona (kriza) jeste te manifestacije.

Ako prihvatimo to metafizičko stanovište, koje čoveka određuje kao stalnu krizu, onda ne možemo reći da on u nekom trenutku nije ili neće biti u krizi, pošto je kriza njegova temeljna ontološka struktura, bez koje čovek ne bi uopšte bio čovek. Ako stvari postavimo tako onda ćemo reći da su u krizi teorije o čoveku. Ali, deluje kao da tu upadamo u jedan rđavi krug, jer teorije o čoveku proizvodi sam čovek; a ukoliko je čovek stalno u krizi, onda to znači da je nemoguće doći do postojane i održive teorije čoveka. Što znači: sama priroda svake teorije o čoveku je "krizna", kao i sam čovek.

Međutim, kriza u kojoj je čovek jeste ono što možemo nazvati ontološkom krizom, a krizu u kojoj se nalaze teorije o čoveku odredićemo kao filozofsku krizu, odnosno krizu refleksije čoveka. To su dva različita ali nerazdvojiva područja stvarnosti, koja su u međusobnom odnosu, ali su ipak nešto različito, i različito im treba pristupati. Što će reći, iako je čovek u stalnoj krizi, tj. kao što smo rekli, iako on jeste na način krize, teorija o čoveku ne mora biti u krizi.

Foto: Ilustarcija

 

Sa jedne strane, možemo reći da je u prirodi svake teorije da bude u svojevrsnoj krizi, u smislu da nijedna teorija nije apsolutna i definitivna, da je podložna promeni, poboljšanju, odbacivanju itd. Ali biti podložan promeni, tj. biti u mogućnosti za promenu, i stalno biti u procesu promene, neuravnoteženosti, uzdrmanosti, nije isto. Čovekovo biće jeste u neuravnoteženosti, ono je ekscentrično, van centra, izmešteno, kako bi to rekao nemački filozofski antroplog Helmut Plesner, koji je bio pod jakim uticajem Šelera. Čovek je nesumnjivo u stalnoj promeni, procesu postajanja, uvek u mogućnosti, nikad potpuno i do kraja realizovano biće. Teorija se menja onda kada su dostupna nova znanja, nove činjenice koje se tiču teorije u pitanju. Dok čovek nikada ne može, ni u jednom trenutku biti konzistentan, "sam sa sobom" do kraja, teorija to može. Teorija o čoveku, o  biću u stalnoj promeni, može biti postojana, ali nikada dovršena i konačna. Zato, kao i čovek, i teorija o čoveku mora biti u svojevrsnoj krizi, a to znači uvek biti otvorena za nove mogućnosti, ali i dovoljno široka da obuhvati čovekovo celokupno biće.

Dakle, sama priroda čoveka, da, utiče na prirodu svake teorije o čoveku, ali i teorije uopšte, jer je sam predmet teoretisanja promenljiv. Svaka  teorija o čoveku uvek će biti nedovršena i podložna promeni. Ma koliko god ona delovala uverljivo, nikada neće biti apsolutna i konačna. Na kraju krajeva, ovo važi i za svaku naučnu teoriju, koja uvek mora biti takva, otvorena i spremna za promenu u slučaju novih otkrića.

Ovo nas dovodi do glavne poente. Uzrok uzdrmanosti teorija o čoveku ne leži u samim pojedinačnim teorijama, niti u (ontološkoj) krizi čoveka kao kriznog bića. Kriza teorije, tj. refleksije čoveka, uzrok njene uzdrmanosti, ne leži, dakle, u njenoj nedovoljnosti kao teorije, već u nedostatku univerzalnosti. Tačnije, teorija može biti nedovršena i podložna promeni, u stvari ona to i mora biti ukoliko ne želi da bude šuplja i opasna dogma, ali teorija o čoveku ne sme biti partikularna. To je najveći problem teorija o čoveku. Razlog zbog kojeg se može govoriti o "krizi" teorije u uobičajenom smislu.

Foto: Ilustracija

Kriza pojma čoveka sastoji se, kao što je to i Maks Šeler primetio upravo u upojedinjavanju teorija o čoveku, tj. u nedostatku univerzalnog pogleda koji bi obuhvatio različita znanja koja imamo o čoveku. On zato i razvija filozofsku antropologiju, kao nauku čiji je zadatak da odredi specifičan položaj čoveka u kosmosu i da pruži celoviti pojam čoveka. Jer, pored svih specijalizovanih, naučnih znanja o čoveku, nedostaje univerzalna perspektiva koja bi obuhvatila čoveka kao čoveka. Jedino će univerzalna teorija o čoveku moći da zahvati kompletno biće čoveka, to krizno biće, večito uzdrmano i izvan svog sveta, a kada na delu bude jedna takva teorija veće su šanse ne da se čovek potpuno i do kraja shvati, već da se osvetli njegovo celovito biće i da se razume sva njegova složenost, a ne samo jedan njegov deo, kao što se to sada čini kada nauka i filozofija deluju odvojeno. Reč je o univerzalnosti koja mora doći spolja, jer ne može doći iz samih teorija. Bez sumnje, dakle, potrebna je jedna objedinjujuća, univerzalna disciplina, kao što su to smatrali filozofski antropolozi na čelu sa Šelerom.

Religija, filozofija i nauka pokušavaju da odrede biće čoveka, ali kao što smo rekli, svaka  odvojeno i posebno. Dok je jedna dogmatska, druge dve su u duhu teorije koji smo opisali. Ali, prirodno-naučna perspektiva ostaje pri razmatranju čoveka-predmeta, čovek se tu upojedinjuje, pod refleksiju se stavlja njegovo biološko biće. Dok filozofija često odlazi u previše apstraktne spekulacije, sa jedne strane, ili je pod snažnim uticajem nauka, sa druge, a time gubi svoju snagu i postaje jedna loša imitacija naučne refleksije. Dakle, ove forme ljudskog duha pokušavaju, uz dominaciju prirodno-naučne perspektive, da pruže odgovor na pitanje: Šta je čovek? Problem nije u tome što su to različite pozicije, naprotiv, ta različitost je nužan uslov bilo kakvog napretka, ali nije i dovoljan. Ono što nedostaje jeste koherentna interdisciplinarna saradnja. Jedino tako se može postići univerzalnost, koja će sva partikularna znanja povezati u jedan proces. Nije dakle reč da se stvori nekakva zgrada koja bi bila puki zbir sveg dosadašnjeg znanja koje imamo o čoveku, stvar je u tome da se stvori zajednički napor koji će imati dovoljnu širinu i dubinu da omogući napredak. Taj zajednički napor mora biti artikulisan u jednu univerzalnu nauku o čoveku, koja će ga posmatrati kao totalitet, ali jedan detotalizovani totalitet, tj. kao jednu stalnu otvorenost i mogućnost, koja je u stalnoj promeni i realizaciji.

Nikola Ačanski

 

Nikola Ačanski

Student filozofije, piše kratke priče i eseje; zastupljen u zbornicima; nagrađivan; živi u Novom Sadu.

Povezani članci

  • Svest, mozak i svet - savremene teorije svesti
    U savremenoj filozofiji duha i kognitivnim neuronaukama pojavile su se teorije koje ozbiljno dovode u pitanje naše dosadašnje razumevanje svesti i kognicije. Oslanjajući se međusobno jedna na drugu, ove dve…
  • Aljaska: Otkrivena praistorijska zamka za ribe
    Arheolozi su otkrili praistorijsku zamku za losose napravljenu od kamena kod ušća jednog potoka u okean na ostrvu Kodijak na Aljasci. Zamka se nalazi na mestu koje je tokom plime…
  • Crni kakadu koristi ritmičke instrumente
    Ptice i kitovi proizvode zvuke koji podsećaju na muziku, ali je crni kakadu koristi instrument, objavljeno je u časopisu Science Advances pošto su naučnici uspešno snimili njihove sekvence. Ovi veliki…
  • Interslovenski, da se svi Sloveni razumeju
    Pričaj interslovenski da te svi Sloveni razumeju, ideja je od koje je pošao profesor informatike na Češkom tehničkom univerzitetu u Pragu Vojteh Merunjka koji sa timom kolega iz inostranstva privodi…
  • Ajnštajnova pisma prodata na aukciji
    Pisma koje je Albert Ajnštajn pisao o bogu, Izraelu i fizici prodata su za oko 210.000 dolara na aukciji u Jerusalimu. Najvišu cenu dostiglo je ono o stvaranju sveta. Osam…