ponedeljak, 05 mart 2018 19:35

ŠTA MLADI U SRBIJI ŽELE?

Odgovor na ovo pitanje je očigledan i neupitan, utemeljen u brojnim istraživanjima koja se odnose na mlade. U njima je većina mladih rekla šta želi: porodicu i posao. Muči ih nezaposlenost, zavisnost od roditelja i apolitičnost. Njihova apolitičnost je praćena određenom predstavom o problematičnom stanju u društvu i politici, što upućuje na kakvu-takvu informisanost i upućenost, ali ipak uz mnogo izraženiju distanciranost i odbojnost (tačnije nezainteresovanost za političkim delovanjem) prema bilo kakvim društveno korisnim angažovanjem u tom smislu. Što znači da očigledna apolitičnost nije na delu zbog nedostatka obrazovanja ili osnovne informisanosti, već zbog izostanka bilo kakvog htenja i volje za angažovanjem. Najverovatnije iz dva povezana razloga: izostanak neposredne materijalne koristi i zbog teško premostive prepreke – koja se javlja prilikom stupanja na društveno bojno polje – prepreke koja onemogućava ispunjenje ona dva primamljiva i naizgled spasonosna cilja koja treba da reše sve naše probleme.

Još jedan rasprostranjen odgovor je i emigriranje. Podaci iz 2015. su pokazali da 67,7 mladih želi da napusti zemlju, što je, ko bi rekao, za skoro 10 posto manje nego 2011, kada je 77,1 posto mladih reklo da bi otišlo trbuhom za kruhom. Dok podaci istraživanja iz 2017, koje je sprovela Studentska organizacija AIESEC, i u kojem je učestvovalo 2000 ispitanika, pokazuje da najveći broj ispitanika u narednih pet godina sebe vidi u inostranstvu.

Kada uzmemo u obzir samo te osnovne podatke, zaista je poražavajuće, ali ne i toliko iznenađujuće, koliko slabo je kod mladih razvijena društvena svest, tj. svest o kolektivu, i koliko nedostaje autentične volje za promenom i htenja da se nešto dobro i korisno učini za zajednicu. Uzimajući u obzir: slabu ekonomiju, zakržljalost institucija, nepoštovanje osnovnih građanskih i ljudskih prava, korumpiranost državnih organa (na svim nivoima), vladavinu tajkuna, negativnu selekciju... Da stanem ovde, čisto zbog estetike teksta. Kada pri tom na tu gnusnu gomilu dodamo i činjenice da smo izrazito patrijarhalno društvo, sa tendencijom ka autoritarnim i kvazi-diktatorskim sistemima sa „jakim“ vođom na čelu, postaje jasno zašto se većina mladih opredeljuje za porodicu i posao, kao najizglednije i najbolje odgovore na temeljne probleme. Samo na to još da dodamo i automobil i imamo savremeno(?) sveto srpsko trojstvo mladih.

Naravno, ne znači da su svi mladi koji se opredele za posao i porodicu na to primorani društvenom nužnošću ili da to rade po individualno prihvatljivoj, a društveno „odgovornoj“ inerciji. Neki zaista to i žele. Međutim, problem nastaje kada se želja zameni sa pukom potrebom i kada porodica postane puki ekonomski projekat. A još veći problem kada ne postoje minimalni uslovi za ispunjenje te potrebe, a ipak se nastavi sa realizacijom „plana“. Onda nastaje niz tragičnih problema, od nasilja u porodici, razvoda, lošeg obrazovanja i vaspitanja dece, vršnjačkog nasilja itd.


Slično se može reći i za posao. Mladi nemaju puno izbora (a ovo može biti i eufemizam) kada je u pitanju zaposlenje; ogromna strepnja prati svaki njihov korak, posebno one koji završavaju fakultete, a u velikoj meri i one koji ih tek upisuju, jer se često desi da ne upišu onaj fakultet koji žele, već onaj koji moraju; (a tu su i školarine i svi troškovi koji idu uz to, a zbog kojih su mnogi često primorani da obustave svoje školovanje). Dakle, ne samo što mlade prati strah od nezaposlenosti i nesigurnih prihoda, već i jednom kada nađu posao, prati ih nezadovoljstvo istim i temeljna neispunjenost, koja se u jednom trenutku neizbežno prelije i na sferu „privatnog“ života. Baš zbog tih činilaca velika većina vidi svoju budućnost u inostranstvu, posebno većina visokoobrazovanih.

Ovim ne želim da kažem da porodica i posao nisu legitimni i vredni ciljevi sami po sebi. Ali samo u slučaju kada ih posmatramo upravo tako – kao ciljeve – a ne kao sredstva za rešavanje individualnih i društvenih problema. Postoji šala u vezi mladog para u Srbiji, koji je u lošem ekonomsko-društvenom položaju i koji na sledeći način rezonuje svoj spas: „Nemamo posao, nemamo stan... Zašto ne bismo napravili dete?“ Zato pitamo se: kada mladi daju odgovor na pitanje šta žele, da li oni zaista žele to što tvrde da žele? Jesu li njihovi odgovori i zahtevi iskreni i autentični? Da i ne. Daleko od toga da smo ovde da bismo davali patronizirajuće i konačne odgovore i da bismo ubeđeno govorili šta drugi žele ili šta treba da žele... Ali, polazeći od svakodnevnih situacija koje mi mladi živimo, čini mi se da sve nesumnjivo ukazuje na fenomen tzv. „loše vere“, ili prostim jezikom rečeno na – samoobmanjivanje.

Žan-Pol Sartr je razradio koncept loše vere kako bi objasnio specifično ljudsko ponašanje koje se može odrediti kao svesno samoobmanjivanje, tj. laganje sebe. Kada sam u lošoj veri ja skrivam istinu od samog sebe. Ali da bih skrivao istinu od samog sebe, da bih sebe lagao, ja moram vrlo dobro tu istinu poznavati, jer u suprotnom to ne bi bilo laganje. Kada lažem ja moram dobro znati šta je to što skrivam, odnosno moram znati istinu koju skrivam laganjem. A kod loše vere je upravo to u pitanju, samo što sam tu ja istovremeno onaj koji laže i onaj kome je laž upućena. Raditi nešto samo zato što je to lakše ili društveno prihvatljivije, biti nešto (ma koliko nam se to činilo lošim izborom) samo da ne bismo bili suočeni sa tom (težom ali ne nužno i lošijom) neizvesnošću koju donosi okretanje slobodi i iskreno odlučivanje, jeste situacija loše vere. Jer u tim slučajevima mi lažemo sami sebe da „bolje nismo mogli“, „okolnosti su takve...“, „ne mogu ja sam...“.

Mladi su potpuno svesni u kakvom društvu žive, što i pokazuju sva istraživanja; svesni smo stanja u kojem se nalazimo, kako na individulanom planu tako i na opšte-društvenom. Ali, i pored toga uporno odbijamo da uradimo nešto povodom toga. Umesto društvenog angažovanja, radije ćemo preuzeti na sebe jedan neautentični projekat, koji nam se nekako  već nudi kao „rešenje“, i onda konstantno ubeđivati sebe da smo izašli na pravi put i da je to „najbolje što smo mogli u datim okolnostima“ ili, što je isto ili čak gore, „da je to ono što smo sve vreme i želeli“.

Ruku na srce, nije nimalo lako odupreti se unapred spremljenom scenariju, koji sa razlogom većini izgleda veoma primamljivo u nedostatku boljih opcija, nije lako učiniti jedan korak ka slobodi, posebno u našoj situaciji. Jer jedan korak ka slobodi u tom slučaju podrazumeva brzi hod u neizvesno, strano i potencijalno kobno iskustvo, jednom rečju – propast. Lako je govoriti o tome na čisto filozofskom i egzistencijalnom nivou, ali kada u računicu ubacimo i ekonomsku „egzistenciju“, koja sa sobom povlači i društvenu, jer savremeni svet prosto funkcioniše tako, onda teskoba postaje još izraženija i realnija, a time i poriv za njenim izbegavanjem. Sa druge strane, svet će nastaviti tako da funkcioniše, sistem se neće sam od sebe promeniti niti poboljšati, i ne možemo u destruktivnoj pasivnosti očekivati da će neko umesto nas učiniti stvari boljim.

Zato za početak, možemo postati svesni ovih problema koji nas pritiskaju, svesni te loše vere u kojoj svi živimo. Ali ne na taj način što ćemo biti samo upućeni u te probleme, već na jedan aktivniji i angažovaniji način; način koji podrazumeva zajedničko traženje rešenja i kolektivnu borbu, jer sami kao pojedinci ne možemo ništa popraviti, niti su to problemi koji se tiču isključivo nas kao pojedinaca, već nas dotiču najpre kao zajednicu.

U istraživanju „Mladi u Srbiji 2015“ pod pokroviteljstvom Fondacije "Fridrih Ebert" i Šel studija mladih, na Zapadu je uočeno značajno slabljenje klasičnih oblika političkog angažmana mladih, na primer učlanjenje u političke partije, što je u Srbiji još uvek veoma izražen trend. Mladi na Zapadu se više priklanjaju građanskim udruženjima, kolektivima za zaštitu ljudskih prava, ekologije, unapređenje lokalne zajednice – vid organizovanja koji kod nas tek postaje vidljiv, ali čini se sve većem broju ljudi.

Možemo i moramo početi tako što ćemo postaviti neka nelagodna ali neizbežna pitanja, ukoliko želimo da se pomaknemo sa mrtve tačke i statusa kvo. U kakvom društvu želimo da živimo, kao individe i kao zajednice? Kako želimo da živimo i za koji smisao se vredi boriti? Da odemo jedan korak nazad: da li uopšte i želimo? Kategorički odbijam mogućnost negativnog odgovora na to poslednje pitanje. Jer dokle god smo ljudi i želećemo. Daleko smo od autentičnih projekata kao rešenja na ove i slične probleme, ali možemo da im se približimo jedan korak bliže ukoliko počnemo svi zajedno da razmišljamo o tome. Mantra koju bezukusno slušamo gotovo svaki dan „rad, rad i rad“, ne samo što je uvredljiva, već je u velikoj meri i neefikasna. Zbog gomile ekonomsko-političkih faktora, u koje sada ne možemo da ulazimo, „rad, rad i rad“ nije jedino rešenje, barem ne u uslovima koji nam se nasilno nude. Dostojanstven rad i borba za njega je nešto što sve treba da nas poveže i za šta se vredi boriti. Ali samo onda kada shvatimo šta je to što mi mladi zaista želimo. Za kraj, jedna stroga fraza radi dramskog efekta i utiska. Vreme ne čeka nikog, iskoristimo ga dok ga još imamo.

Nikola Ačanski


Podaci o istraživanjima:
Istraživanje - Mladi u Srbiji
Istina o mladima

Mladi u Srbiji

 

Nikola Ačanski

Apsolvent filozofije, Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu;  piše kratke priče i eseje; zastupljen u zbornicima; nagrađivan.

Povezani članci

  • „Važnost pojavljivanja ovakve knjige očituje se u društveno-duhovnom kontekstu našeg vremena.“
    Umirovljeni sveučilišni profesor dr.sc. Josip Sruk, u svojoj 90-oj godini života napisao je knjigu pod nazivom "Zašto nisam vjernik-Eseji o vjerovanju, djelovanju i budućnosti religije“. Kako sam navodi, knjigu nije…
  • Rodna nejednakost i dalje ovulira
    Dobar pokazatelj kvalitete prema nečemu ili nekome je način na koji kao pojedinci i društvo provodimo dan koji to nešto obilježava. Primjerice, na prvi april ljudi uživaju u zbijanju šala…
  • Nasleđe Sophie i Hansa Scholla
    Danas se prisjećamo Sophie (Sophia Magdalena, 09.05.1921. – 22.02.1943.) i Hans (Hans Fritz, 22.09.1918. – 22.02.1943.) Scholl, sestre i brata koji su bili članovi njemačkog pokreta otpora Bijela ruža. Nakon…
  • Gori Koliko Prosveta treba da se Menja
    Možda bi prikladniji naziv ovog teksta bio Gori Koliko ova Zemlja treba da se menja, ali svi nekako znamo tu pesmu. Sem vladajućih donosilaca odluka, njima je ok da čovek…
  • Žižek: Levica ne može samu sebe da dovede u red
    U svom autorskom tekstu za Independent, Slavoj Žižek kroz osvrt na fenomen Džordana Pitersona, nove „intelektualne zvezde“ Zapada, analizira nedostatke aktuelnih pristupa nekim savremenim globalnim problemima: opsednutost političkom korektnošću, manipulisanje…