nedelja, 22 april 2018 15:14

Dan Zemlje: ekologija ili ekonomija?

Dan planete Zemlje počeo je da se obeležava 22. aprila 1970 godine u Sjedinjenim Državama. Američki političar i ekološki aktivista Gejlord Nelson uveo je u praksu obeležavanje Dana Zemlje, sa ciljem da se proširi svest o zagađenosti vazduha i vode, uopšte životne sredine, kako bi se pritom projekat zaštite životne sredine lakše ubacio u nacionalnu politiku države.I Od 1992. Dan Zemlje je prihvaćen od strane Konferencije UN-a, a 2009. Opšta skupština Ujedinjenih nacija je 22. april proglasila međunarodnim Danom planete Zemlje.

Danas, gotovo pola veka od početka obeležavanja Dana Zemlje, možemo reći da se zaista rodila i proširila ekološka svest, svest o životnoj sredini i zagađenosti ekosistema, kao i svest o neposrednoj odgovornosti čoveka u čitavoj situaciji. Ekologija kao nauka o životnoj sredini i očuvanju prirode je procvetala. Pojedinci, stručnjaci, pokreti i države širom sveta preduzimaju poteze i planske mere kako bi umanjili ili potpuno otklonili štetni uticaj čoveka na ekosistem i kvalitet životne sredine. Dakle, nešto se na tom polju dešava, to se jasno da primetiti. Pogledajmo samo kakve su bile reakcije javnosti, intelektualne elite i stručnjaka kada je Donald Tramp najavio izlazak SAD-a iz Pariskog klimatskog sporazuma, ističući koliko je on štetan za američku ekonomiju i njene kompanije.II Svake godine protesti i pokreti organizovani sa istim ciljem – sačuvati prirodu i životnu sredinu – postaju sve popularniji. U izrazito homocentričnom i tehnocentričnom svetu, rađanje ekološke svesnosti, uviđanje čovekovog izrabljivačkog i osvajačkog odnosa prema prirodi, zajedno sa svim pokretima i eko-političkim merama, čini se kao da daje naznake svojevrsne ekocentričnosti, okretanje od čoveka i delatnosti techne-a ka physisu. Tu na delo stupa relativno mlada disciplina – ekološka etika – koja reflektuje uzroke i posledice ekološke krize savremenog sveta, kao i načine za prevazilaženje iste. Ali ovo je samo jedna slika u tom ekološkom kaleidoskopu. Stvari su ozbiljno kompleksne i zamršene. Ovde možemo ukazati samo na neke kritične tačke preko kojih se prelamaju višeznačni problemi, sa upozorenjem kako „crno-belo“ razmatranje tematike samo otežava i zamagljuje probleme.

Svi napori u pravcu ekocentričnosti, aktivnije borbe za očuvanje životne sredine, propagiranje prakse održive energije, održivog razvoja ili gradnje, ma koliko imali iskrenu nameru i adresirali realne probleme, ostaju u senci poražavajućih činjenica o srozavanju ekosistema: učestalije klimatske promene, globalno zagrevanje, suše, poplave, vremenske nepogode, izumiranja brojnih životinjskih vrsta… Sve to pokazuje intenzitet i doseg i dalje nesumnjivo štetnog čovekovog uticaja na prirodu. Novi geološki period Zemlje nazvan je Antropocen – upravo kako bi se skrenula pažnja na globalnu destruktivnost ljudskih delatnosti po geologiju Zemlje i njen ekosistem.

Na prvu loptu rekli bismo da se krenulo u dobrom pravcu, mere koje se preduzimaju su sadržajno efektivne, iako ne dovoljno efikasne, planovi su dobri ali se ne primenjuju dovoljno intenzivno i odlučno. Međutim, šta ako su rešenja problema deo samog problema? Šta ukoliko svi postupci koje preduzimaju države, pokreti i pojedinci, u cilju očuvanja sredine i povećanja životnog kvaliteta, umesto da otklone samo maskiraju problem? Moramo se zapitati, pa makar i rizikovali pogrešku, da li su akcije na delu samo šminka i fasada iza kojih i dalje vreba ekološka katastrofa? U tom slučaju, živimo najopasniju zabludu. Jer, bolje je nemati nikakvu viziju, pod uslovom da smo svesni da nam je potrebna, i u tom slučaju tragati za ispravnom, nego imati jednu pogrešnu viziju i jedan pogrešan plan, sa iluzijom da je to prava stvar i da smo na dobrom putu, dok se u stvari bližimo ivici provalije.

Problem je zapravo u tome što su sve ekocentrične akcije usmerene na rešavanje posebnih problema, ili još gore na njihovu normalizaciju, unutar dobro podmazanog ekonomsko-političkog globalnog sistema, dok sam taj sistem koji je i generisao probleme ostaje van dosega bilo kakvih akcija.

Dobar pokazatelj toga je upravo nedostatak organizovane sistematske borbe protiv realnih i ozbiljnih pretnji ekosistemu i životnoj sredini. Umesto akcija sa jasnom vizijom i preciznim razumevanjem situacijeIII, tematizovanje problema se svodi na savest i svest individualnih potrošača i pitanje jesmo li reciklirali limenke koka-kole koju smo popili… A u najboljem slučaju sve se završava sa pitanjem koliko smo ekološki obrazovani i da li znamo koliko je globalna temperatura porasla, koliko je nivo okeana opao ili porastao, koliko plastike ima u morima, koliko se leda na globalnom nivou otopilo itd.

Ekologija je danas jedno od glavnih ideoloških poprišta s celim nizom strategija zamagljivanja pravih dimenzija ekološke pretnje.IV

Dakle, ne želimo reći da nema istine u tim pristupima i podacima, ali se oni koriste u svrhe koje su daleko od realnog stanja stvari i od istine. Sa tog parcijalnog i „atomističkog“ pristupa, potrebno je preći na sintetički tj. holistički model. A on se sastoji upravo u dubinskom sagledavanju celine situacije, uzimajuću u obzir ne samo ekološke faktore, već i ekonomske, socijalne…

Ekstremno vruća leta i druge vremenske neprilike pogađaju celu planetu. Neke strategije zaštite, akcioni i zdravstveni planovi za prilagođavanje vrućinama su pokrenuti. No, ukoliko planovi koji se ugrađuju u državne politike ostaju samo planovi adaptacije na klimatski haos, ali ne i planovi za njegovo sistemsko sprečavanje, oni ostaju nedostatni.V

Ukoliko ekologija zaista treba da postane primarna onda ne treba da bude u senci ekonomije. Ekologiju ne treba prilagođavati ekonomskim prohtevima i profitu, već obrnuto, ekonomija se mora uključiti samo onoliko koliko je potrebno da bi ekologija funkcionisala valjano. Međutim, koliko god ovo jasno bilo, veoma je komplikovano i kompleksno, da ne kažemo teško izvodljivo s obzirom na trenutno opšte stanje u svetu. Postoje tendencije koje nastoje da „pomire“ ekonomiju i ekologiju, kao što je ekološka ekonomija, koja teži interdisciplinarnoj saradnji dve nauke, koje ne bi predstavljale ciljeve u konfliktu, već ravnotežu između potrošnje resursa i održivosti prirodnih sistema koji će biti dostupni i budućim generacijama.VI

Ubrzo nakon nastanka ekoloških pokreta u drugoj polovini 20. veka, posebno od početka obeležavanja Dana Zemlje, nastale su i posebne discipline koje su kritički počele da propituju opštu vrednosnu orijentaciju i „logiku“ savremenog ljudskog sveta i sistema koji izrasta iz tog sveta i koji ga pritom i pokreće. Rasvetljavajući pogubnost eksploatisanja prirodnih resursa, zagađivanje okoline, rast stanovništva, te kritičke refleksije ubrzo uviđaju povezanost tih ekoloških problema sa ekonomskim, socijalnim i moralnim problemima. Tako nastaju već spomenute „ekološka etika“ i „ekološka ekonomija“, kao dve paradigme za rešavanje ekoloških problema unutar određenog sistema koji je detektovan ne samo kao poprište problema, već i kao njihov generator.

Suština je u tome da ideologiju egoizma i utilitarizma koju zastupa tržišni fundamentalizam i na njoj zasnovana bezobzirna težnja za maksimizacijom profita potrebno je zameniti ideologijom društvene solidarnosti i humanizma jednako kao i širim, holističkim shvatanjem ekonomije, uzimajući u obzir socijalne, humane, demografske i ekološke posledice ekonomskih odluka i procesa.VII

Treba dati šansu ovakvim projektima, ali baš tu moramo biti naročito oprezni i dobro razdvojiti žito od kukolja, tj. čisto ekološke interese od ekonomskih i političkih. Dok se tzv. „zelena ekonomija“ predstavlja kao najnovija „šansa“ za ekonomski razvoj zemalja (posebno onih „u razvoju“ kao što je Srbija), koji je pritom i ekološki održiv, realni kompleksni problemi često ostaju tek dotaknuti tom strategijom. Pre će biti da „zelena ekonomija“ predstavlja samo još jednu dobro osmišljenu eksploataciju od strane sistema orijentisanog ka profitu i očuvanju krupnog korporacijskog kapitala, ali ovog puta ne direktnu eksploataciju prirode kao takve, već izrabljivanje ideje ekologije i ekocentričnosti. Time se još jednom potvrđuje protivrečnost u kojoj savremeni kapitalistički sistem profitira na onome što taj sistem naizgled treba da učini boljim i manje profiterskim.

Posebne teškoće to predstavlja za zemlje „trećeg sveta“, koje su najpre ekonomsko-politički nerazvijene. Njima je na prvom mestu ekonomska stabilnost, potom deset mesta prazno, pa sve ostalo, dok je ekologija ko zna koja rupa na svirali. Kada se i nađe u političkom i javnom fokusu, uglavnom je to samo u onoj meri koja je ekonomski isplativa. Pa se realni problemi životne sredine rešavaju samo šminkom, pod parolom „dobra ekologija je dobra ekonomija“.

Takvi i slični poduhvati ostaće jalovi ukoliko ne shvate potrebu za radikalnom promenom sistema, a ona mora poći od preispitivanja i kritičkog osvrta usmerenog ka svim našim ustaljenim predstavama i ideološkim okvirima, a ne samo onim ekonomskim ili ekološkim. Pod lupu dubinske kritike moraju se postaviti: kapitalizam i ideja profita, ideje ekonomskog rasta i razvoja, preko etičkih pitanja, pa sve do antropoloških i filozofskih pitanja o čoveku, prirodi i viziji budućnosti. Planeta Zemlja je postala (ako nije to oduvek i bila) globalno mesto, zajednički teren na kojem svi igramo i sve se mora uzeti u obzir kao povezano i celovito, pritom treba biti veoma oprezan i paziti prilikom davanja prednosti i prvenstva jednom konceptu, a ne drugom ili trećem… Sve to čini zadatak još kompleksnijim i težim. Ali bolje je probati naći rešenje, pa ne uspeti, nego ne učiniti ništa i propasti po inerciji. Upravo to će se desiti ukoliko ne uvidimo nužnost za promenom statusa kvo. Na to nas podseća Dan planete Zemlje.

I Earth Day

II Tramp objavio da se SAD povlače iz sporazuma o klimi

III Primer je Narodni klimatski marš u Londonu iz 2014, koji je, iako masivan, ostao bez jasne poruke i vizije šta bi trebalo učiniti. NARODNI KLIMATSKI MARŠ: HILJADE LJUDI ZAHTEVALO PROMENE

IV Slavoj Žižek - "Eko-pokalipsa"

V Maja Solar, "Da li se vrućina vraća u naš grad"

VI  Slobodan Pokrajac: ODRŽIVI RAZVOJ I EKOLOŠKA EKONOMIJA

VII Mesarić, M, „Obrisi novog, socijalno pravednog, ekonomski učinkovitog i ekološki održivog
modela“

Pročitano 302 puta Poslednji put izmenjeno nedelja, 22 april 2018 15:54
Nikola Ačanski

Apsolvent filozofije, Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu;  piše kratke priče i eseje; zastupljen u zbornicima; nagrađivan.